Током трајања изложбе 70 – 70 година Музеја примењене уметности у Београду, посвећене обележавању седамдесет година од оснивања Музеја, планиран је у оквиру Пратећег програма посебан Догађај – концепт у оквиру концепта – презентација дизајнера недеље и предмета недеље на вебсајту Музеја и на изложби.
Дизајнер недеље, 22 – 28. јануар 2021.
Анастас Јовановић (1817-1899)
По обиму и квалитету уметничког рада и интересовања, и иновативном деловању на више поља визуелне културе и уметности, Анастас Јовановић (1817–1899) представља изузетну личност српске културе XIX века. У оквирима српске уметности XIX века, Јовановић је остварио пионирску делатност у неколико области визуелног изражавања које припадају домену примењене уметности и дизајна. Поред фотографије и литографије, којима припада најобимнији и најзначајнији сегмент његовог уметничког опуса, пионирски карактер има и Јовановићева делатност на изради нацрта за декоративне предмете намењене сакралној и профаној употреби. Најобимнија колекција таквих нацрта, који се могу сматрати првим и јединственим дизајнерским решењима у оквирима српске уметности XIX века, данас се чува у Музеју примењене уметности у Београду.
Делатност Анастаса Јовановића на изради нацрта за употребне предмете утемељена је на примерима и пракси савремене европске уметности. Формативни оквир за ову активност Јовановићу је пружило његово дугогодишње присуство у престоници Аустријског царства. Правци њеног развоја обликовани су током школовања на Ликовној академији, чији је наставни програм подстицао повезивање уметности са индустријом и трговином, и усмерени кроз Јовановићево активно учешће у уметничком и културном животу Беча, као и кроз упознавање са токовима европске уметности, приликом краћих путовања по Европи.
Нацрти су датовани у широки временски период Јовановићевог живота и рада у Бечу, од завршетка Академије 1846. године до повратка у Београд 1858. године и везују се за деловање његове уметничке радионице у овом граду. Поред нацрта за стони прибор, који су најбројнији, у групу нацрта за предмете профане намене спадају и нацрти за различите елементе уређења и декорације ентеријера, као и за одевне предмете. Група нацрта за предмете намењене сакралној употреби је мања и чине је нацрти за богослужбене предмете и за делове свештеничке одежде. Сви нацрти изведени су вешто и прецизно, у духу актуелних стилских концепција у аустријском и средњоевропском уметничком занатству средине XIX века.
Иако предмети изведени по Јовановићевим нацртима нису сачувани, њихова структура упућује на идентитет могућих поручилаца. Према начину обраде, примењеним стилским елементима и материјалу у коме је требало да буду израђени, предмети на Јовановићевим нацртима припадају истом типу луксузних објеката иностране провенијенције који су путем поруџбина и увоза стизали у Србију током XIX века. Овакви предмети били су намењени сасвим одређеном кругу конзумената, из редова градског становништва, и служили су опремању њихових приватних простора. Поред примарно употребне функције, артифицирани предмети служили су естетизацији свакодневног живота и уобичајених ритуала, у духу просветитељских идеала, присутних и у српској култури XIX века.
Дизајнер недеље, 15 – 21. јануар 2021.
Петар Карл Фаберже (Peter Carl Fabergé, Санкт Петербург, 1846 – Лозана 1920)
Име Карла Фабержеа, познатог руског јувелира и наследника породичног златарско-јувелирског заната, везује се за године апсолутног узлета и успеха фирме Фаберже у XIX веку.
Био је најстарији син Густава Фабержеа, потомска француских хугенота, који по доласку у Санкт Петербург отвара златарску радњу 1842. године. Шездесетих година XIX века, Карл Фаберже довршава своје занатско усавршавање по Европи и враћа се у Русију како би преузео очеву фирму. У почетку су се бавили искључиво израдом јувелирских предмета. Карл Фаберже постаје проценитељ и рестауратор накита из царске колекције. Својим преданим радом и оригиналним комадима накита трајно је привукао пажњу руске царске породице Романових, те од 1885. године постаје званични добављач, а нешто касније и царски јувелир руског двора.
Данас се име Фаберже најчешће повезује са колекцијом скупоцених ускршњих јаја. Као симбол васкрсења, минијатурна јаја у форми привезака су у руској православној традицији представљала поклон који се даривао за Ускрс. Инспирисана овом традицијом, радионица Карла Фабержеа креира прво у низу јувелирских ремек-дела у облику ускршњег јаја за цара Александра III који га на Ускрс 1885. године поклања својој супрузи Марији Фјодоровној. Обичај даривања луксузних ускршњих јаја сваке године наставио је и његов син Николај II, све до 1916. године.
Од 1887. године радионица Фаберже почела је и са израдом већих сребрних предмета, стоне и употребне сребрнине. Отвара се филијала фирме у Москви, потом и у Одеси, Кијеву, у Лондону (од 1903. до 1905). Након Октобарске револуције породица Фаберже напушта Русију.
У збирци Музеја примењене уметности, чувају се дамски прибор за косу (МПУ, инв. бр. 21262) и декоративна сребрна табакера, који су настали у овој радионици (МПУ, инв. бр. 23003).
Дизајнер недеље, 25 – 31. децембар 2020.
Драгутин Инкиостри Медењак (1866–1942)
Драгутин Инкиостри Медењак, пионир југословенског дизајна, бавио се сликарством, фотографијом, сценографијом, костимографијом, дизајном намештаја и ентеријера, графичким дизајном, теоретичарским и педагошким радом. Рођен је 1866. године у Сплиту као Карло Лука Фердинанд Инкиостри (Carlo Luca Ferdinando Inchiostri). У Италији је похађао часове уметности код Филаделфа Симија (Filadelfo Simi) и учио фотографски занат. Захваљујући сусрету са миланским архитектом и теоретичарем уметности Алфредом Меланијем (Alfredo Melani) почео је да истражује етнографско наслеђе југословенских народа у циљу стварања националног стила. У Београду, где је развио широку теоријску и уметничку активност, боравио је са прекидима од 1905. до 1942. године. Путујући по балканским земљама сакупио је велику колекцију народних мотива које је настојао да инкорпорира у савремени дизајн.
Комбинујући елементе народне уметности и актуелног ар нувоа, Инкиостри је дизајнирао целокупан ентеријер куће научника и географа Јована Цвијића, која је саграђена на Копитаревој градини у Београду 1905. године. У кући се данас налази Музеј Јована Цвијића, у коме се могу видети и делови оригиналног Инкиостријевог ентеријера.
У збирци Музеја примењене уметности чувају се сто и столица (МПУ, инв. бр. 4834 и 22761), делови гарнитуре за кабинет министра просвете, чији је нацрт Инкиостри урадио спремајући се за Балканску изложбу у Лондону 1907. године. Гарнитура показује Инкиостријеву жељу за очувањем традиционалног у обради дрвета, уз истовремено коришћење елемената ар нувоа. У збирци је сачувана и полуфотеља из раних 1920-их година (МПУ, инв. бр. 22771), типична за овај период у Инкиостријевом раду, када је, користећи декоративне мотиве преузете из народне културе, дизајнирао намештај чврстих, кубичних форми.
У Музеју примењене уметности сачуване су и Инкиостријеве слике на текстилу које слика од 1909. године, изводећи зидне панеле и параване. По избијању Првог балканског рата почео је да слика патриотске алегорије као што су Орао и гусле (1912) и Соколови (1913; МПУ, инв. бр. 24208 и 9995), док су у периоду после Првог светског рата биле веома тражене његове слике са мотивом чапљи, као што је Чапља II (1928–1932; МПУ, инв. бр. 9330). Сликајући чапље, Инкиостри се инспирисао дрворезбареним мотивима са гусала, македонских писаница, преслица из Далмације, Босне, Херцеговине и Црне Горе, као и другим народним мотивима.
Дизајнер недеље, 18 – 24. децембар 2020.
Слободан Машић (Београд, 1939 – Београд, 2016)
Слободан Машић (1939–2016) био је један од најзначајнијих уметника који су током протеклих пола века обликовали визуелне комуникације у Србији и Југославији. Његова способност да манипулише графичким дизајном омогућила му је да анализира садржај комуникације, сводећи је на симболичку суштину. Без сувишне ликовности, он конструише површине које постају преносник значења садржине плаката, књиге или других средстава визуелних комуникација. Вештина којом Машић апстрахује симболе и ствара идеограме омогућила му је да инстинктивно користи иконичне симболе за различите пројекте. Његови идеограми означавају његово виђење личне и друштвене слободе, али и тежњу да сведеним елементима опише тему коју обрађује.
Током 1966. године, Слободан Машић објављује независну књигу песама Марије Чудине Пустиња. У књизи је била уметнута графика Складиште њеног мужа Леонида Шејке. Две године касније, са Саветом Машић, Бором Ћосићем, Драгошем Калајићем и Стефаном Богдановићем оснива Studio Structure. Тада издаје два ауторска издања – књиге Садржај Боре Ћосића и Кршевина Драгоша Калајића, у којима настаје знак Машићевих Независних издања – четири усправне стрелице, окренуте у разним смеровима, који ће често користити и касније, за друга дизајнерска решења. Дизајн унутрашњих страна Независних издања уско је повезан са Машићевом тежњом да се политичка или социолошка мисао пренесе на задовољавајући начин. Охрабривао је слободу говора и објављивао ауторе који нису имали другде да објаве своје текстове, пошто је у социјалистичком друштву јавна комуникација била једносмерна. На тај начин, он ради за критичко друштвено поље, које је обогаћено тим издањима. Дизајн добија аутономију ако има друштвену функцију, јер тек помоћу дизајна лично постаје видљиво у ширем друштвеном контексту.
Један од најзначајнијих опуса визуелних комуникација у тадашњој Југославији Слободан Машић прави за Београдски интернационални театарски фестивал (БИТЕФ) од 1971. до 1996. године. Мира Траиловић и Јован Ћирилов позвали су га да, од 5. БИТЕФ-а, ради тотал дизајн – каталоге, плакате, програме представа, меморандуме, улазнице и коверте. Почев од 9. БИТЕФ-а, Слободан Машић најчешће користи фотографију као основу дизајна, којим манипулише на идејном нивоу, стварајући нову реалност која функционише само у оквирима које је замислио аутор. За 10. БИТЕФ користио је фотографију свог пријатеља Ивана Пешића, на чије је наочаре поставио умножени прозирни идеограм. Ово графичко решење ће постати заштитни знак фестивала. Од једанаестог издања БИТЕФ-а, често користи фотографије делова људског тела, које раде стални сарадници Studio Structure, фотографи Владимир Поповић и Бранислав Николић. Поједини део тела, као детаљ у свеукупном људском организму, приказан је увеличан – преко целокупног формата плаката.
Дизајнер недеље, 11 – 17. децембар 2020.
Љубинко Јовановић
Љубинко Јовановић је рођен 1943. године у Жуковцу код Књажевца. Завршио је Академији примењених уметности у Београду, на Одсеку за керамику, у класи професора Ивана Табаковића. Од 1969. године почиње да ради у фабрици „Порцелан“ у Зајечару као дизајнер, а 1973. постаје и руководилац Дизајн службе у овој фабрици. Магистрирао је 1979. године, а у Музеју примењене уметности је поводом одбране његовог магистарског рада организована изложба под називом Порцелан у функцији рада и одмора. Изложба је имала за циљ да укаже на бројне могућности сарадње уметника са индустријом као и афирмацију доброг дизајна у нашој средини. За добродошлицу, на отварању изложбе посетиоцима, је поклањана по једна порцеланска шољица за кафу са тањирићем, које је дизајнирао Љубинко Јовановић. На шољици је био написан текст „Захваљујемо се за посету изложби Порцелан у функцији рада и одмора“ и приказани логотипови свих организација које су подржале изложбу и учествовале у организацији овог догађаја: Музеја примењене уметности из Београда, Фабрике порцелана из Зајечара, Факултета примењених уметности, као и лого самог аутора експоната, Љубинка Јовановића. Изложба је награђена годишњом наградом УЛУПУДС-а као најзначајнији ликовни догађај у области дизајна за 1979. годину. Љубинко Јовановић је био члан Групе 72 која је основана у Зајечару са циљем да окупи ликовне и примењене уметнике и подржи их. Учествовао је на бројним колективним изложбама у земљи и иностранству. Носилац је више награда и признања.
Дизајнер недеље, 4 – 10. децембар 2020.
Милош Бабић (1904-1968)
Милош Бабић (1904-1968) припада кругу стваралаца чији опус није био довољно познат јавности у време када је настајао. Он је себе сматрао сликаром, а своје бављење графичким дизајном нужношћу која му обезбеђује егзистенцију. У потоњим деценијама, његова сликарска дела постала су део колекција Градског музеја у Суботици и Народног музеја у Београду, а остварења графичког дизајна Музеја примењене уметности.
Преселивши се 1923. године из Суботице у Београд, Милош Бабић је започео каријеру у Aтељеу за молерско-фарбарске послове, рекламе, фирме и декорације Футур браће Павла Бихалија и Ото Бихаљи Мерина. Искуства интернационалног конструктивизма, као и познавање постулата савремене рекламе, с којима се блиско упознао радећи у Футуру, била су одлучујућа за његову дизајнерску праксу, којој је био посвећен од краја двадесетих година до почетка Другог светског рата. Бавио се уобичајеним видовима оновремене рекламе – плакатима, новинским и биоскопским огласима, рекламним лецима, графичким идентитетом фирми и етикетама за различите прозводе. Радње које су продавале аутомобиле, тканине, одевне предмете, козметику, пића и храну, најчешће су се оглашавале, тако да су оне најбројније и међу Бабићевом клијентелом, која је припадала трговачкој елити. Власници биоскопа и индустријалци, такође, су га ангажовали. Бабић је учествовао на домаћим конкурсима за графичка решења плаката, као и на иностраним.
Иако је графички дизајн сматрао својом егизистенцијалном нужношћу а не жељеним избором, Милош Бабић се тим послом бавио одговорно, доследно избегавајући баналност. Тиме се сврстао у респектабилне представнике међуратног београдског графичког дизајна. Посебну вредност имају његови радови настали око 1930. године када је, бавећи се плакатом, био најслободнији да искаже своју припадност интернационалном конструктивизму.
Дизајнер недеље, 27. новембар – 3. децембар 2020.
Владислав Тителбах (1847-1925)
Владислав Тителбах (1847-1925), један од истакнутијих личности из уметничког и културног живота Србије последње трећине XIX века, илустратор, етнолог и почасни члан Српске краљевске академије. По рођењу Чех, Тителбах се школовао у Прагу, а највећи део свог живота је провео у Србији. Од 1881. био је укључен у пројекат Српског ученог друштва на изради етнографског атласа. Његов илустраторски рад био је изузетно запажен и награђен у оквиру репрезентације Краљевине Србије на великим светским изложбама.
Опус Владислава Тителбаха садржи преко 9.000 акварела, цртежа, скица и графика инспирисаних српским фолклором, националним и митолошким темама. Као популарни предлошци, те илустрације су коришћене у декорацији предмета примењене уметности.
У збиркама Музеја примењене уметности чувају се радови различитих атељеа и радионица који су у својој понуди имали предмете украшене и илустроване према Тителбаховим предлошцима.
Порцелански тањир из Збирке керамике, стакла и порцелана, украшен је према Тителбаховим орнаменталним приказом из средњовековних манастира и представом Вино пије Краљевићу Марко. Декоративни тањир представља рад Прве српске радионице за украшавање порцелана и стакла Уроша Чавића из Велике Кикинде, из 1904. која је највећи сегмент своје делатности заснивала на националним мотивима инспирисаним пре свега Тителбаховим стваралаштвом. Томе у прилог је и један стаклени бокал са представом Стефана Првовенчаног из прве деценије ХХ века, чију декорацију мајстор Чавић налази у истом извору.
У истом контексту треба посматрати и Тителбахове цртеже по којима су изведени мотиви с националном тематиком у штампаним медијима у Србији крајем XIX века – на првим серијама разгледница у Србији, у издању београдске књижаре Велимира Валожића (од 1895. године) и у књизи проф. Владимира Карића Србија, опис земље народа и државе (Београд 1887). Примерак књиге, као и два примерка разгледница, из серија штампаних 1897. и 1898. године, чувају се у колекцијама Збирке фотографије, примењене графике и уметничке опреме књиге.
У време српског националног буђења, Тителбахово дело је имало важну улогу у креирању српског националног идентитета у ширим грађанским слојевима у Србији. Његова дела су данас сврстана у првокласне изворе за тумачење српске визуелне културе и уметности 19. и почетка 20. века.
Дизајнер недеље, 20 – 26. новембар 2020.
Берта Алкалај р. Штајнер (Панчево, 1874 – ?), женска модна кројачица
Крајем XIX и почетком XX века потрошачи у Србији желели су да се са својим начином одевања што више приближе европским узорима. За визуелну репрезентацију имовинског статуса појединца у оквиру грађанског културног модела било је веома важно то што је одређена особа себи могла да приушти ексклузивну одећу, израђену специјално за њу код врхунског мајстора.
Због тога су добри мајстори, власници опремљених салона, запошљавали велики број радника. Радили су само за имућније муштерије, а често су одлазили и на усавршавање у иностранство, одакле су доносили знања о новим достигнућима и методама. Међу угледне мајсторе у Београду спадалa је и женска модна кројачица Берта Алкалај. Била је удата за београдског трговца текстилом Јосифа Алкалаја, а њен кројачки салон налазио се на Теразијама.
Захваљујући популарности коју је уживала међу „госпођама и госпођицама, нарочито из трговачког реда“, Берта Алкалај се појављује као споредни лик у роману Сретена Стојковића На стрампутици (1926). Кроз причу о породици Николе Младеновића, имућног трговца на велико платнарском и памучном робом, роман прати друштвени живот и моду у Београду „на три године пре Светског рата“. У роману, Николине ћерке Нада и Вера шију код Берте балске хаљине „од финог белог фулара на ружичастој свиленој подлози, с ружичастим машнама на раменима и с позлаћеним треперавим појасом о коме су, по тадањој моди висили низови сјајних ‘перла’“. По Стојковићевој причи, „навала“ код Берте била је толика да се „тешко долазило на ред“, а носити хаљину коју је она сашила била је ствар престижа у толикој мери да су „неке таште даме долазиле у искушење да тврде, како им је нова тоалета Бертин посао, мада то не беше случај“.
У збирци Музеја примењене уметности сачувана је свилена венчана хаљина беж боје, с детаљима од машинске чипке, сашивена у кројачком салону Берте Алкалај. Даница Палигорић, ћерка крагујевачког трговца Трифуна Палигорића, носила је ову хаљину на венчању са пешадијским мајором Николом Јорговановићем, у Нишу 1911. године. Осим детаљних података о томе ко је, где и када носио ову хаљину, њена посебна вредност за студије моде у Србији лежи и у чињеници да су уз њу сачувани и неки од модних детаља које је Даница носила на венчању: део невестинског венца (МПУ, инв. бр. 22866), рукавице и ципеле, али и фотографије и друга документа везана за венчање Данице и Николе (позивница за венчање, јеловник на свадбеном ручку, ред игара и др).