Поводом дана Дана италијанског дизајна у Србији 2025, у Главој галерији Музеја примењене уметности је 17. марта одржан панел на тему Универзални дизајн: пројектовати за све и за сваког понаособ и свечано отворена изложба италијанског дизајна Tools for After.
Присутне учеснике и госте је поздравила директорка Музеја примењене уметности, Биљана Јотић, истакавши: „Естетизовани предмети постају артефакти који сведоче о еволуцији човека, о потреби за једнакошћу, о инклузивности, укратко, о дизајну за бољи живот. Они говоре о стварању неких нових искустава стваралачаког дела друштва и позиционирању нових појмова о дизајну, у свакодневници савременог живота, а све у циљу бољег разумевања и боље комуникације“.
Њ.Е. Лука Гори, амбасадор Италије у Србији је изразио задовољство због одржавања још једног издања Дана италијанског дизајна у Србији, које је Амбасада Италије организовала у сарадњи са Италијанским културним центром, Италијанском агенцијом за спољну трговину у Београду и Музејем примењене уметности. Амбасадор је говорио о вишеструком значају дизајна у свим сегментима друштва и живота, посебно се захвалио учесницима и сарадницима и отворио изложбу.
Панел Универзални дизајн: пројектовати за све и за сваког понаособ је отворен уводним предавањем Гилде Бојарди, амбасадорке Дана италијанског дизајна 2025. у Србији и директорке угледног магазина Interni, која се присутнима обратила директно из Италије путем видео линка.
У панелу су учествовали и Софија Билота, шеф Одељења за односе са јавношћу и образовање Фондације MAXXI – Национални музеј уметности 21. века; Александар Богдановић, извршни директор КРИД – Центра за развој инклузивног друштва; и Јелена Ивановић Војводић, директорка студија Биро ВИА. Панел је модерирао Зоран Ђукановић, редовни професор на Факултету за архитектуру Универзитета у Београду.
Учесници су говорили о улози дизајна у процесима инклузивности и побољшању општег квалитета живота. Александар Богдановић је истакао да дизајн за све, у контесту дизајна за особе са инвалидитетом, које чине 15 одсто светске популације, јесте нужан; за њихове породице, сараднике и ближње, који чине 40 посто популације, он је олакшање; а за 100 одсто популације то је комодитет, што једноставно илуструје пример лифта.
„Ми често користимо реч заједница, али ту реч би требало да прочитамо у правом кључу, на прави начин. Гледано кроз перспективу мог посла, рекла бих да музејска заједница може да измени ситуацију неједнакости, мењајући поглед професионалаца у правцу истраживања мање конформистичких решења“, истакла је Софија Билота.
